Izvođenje dokaza i dokazna sredstva

X Izvođenje dokaza i dokazna sredstva

 

-da li su svedoci po zakonu obavezni da svedoče

-u kojim slučajevima mogu da odbiju da svedoče

-da li će lice koje odbije da svdeoči biti sankcionisano ili prinudno dovedeno radi svedočenja

Sve­do­če­nje je op­šta du­žnost ko­ju ima­ju ne sa­mo gra­đa­ni jed­ne dr­ža­ve, već i stran­ci ko­ji se na­la­ze na nje­noj te­ri­to­ri­ji. Iz­u­ze­tak od op­šte du­žno­sti sve­do­če­nja od­no­si se sa­mo na li­ca ko­ja uži­va­ju di­plo­mat­ski imu­ni­tet. Iz­vo­đe­nje do­ka­za sa­slu­ša­njem sve­do­ka sa di­plo­mat­skim imu­ni­te­tom tra­ži se di­plo­mat­skim pu­tem od dr­ža­ve či­ji je on dr­ža­vlja­nin, a iz­vo­di se zamol­nim pu­tem.

Po­vre­da op­šte du­žno­sti sve­do­če­nja po­vla­či sank­ci­je: nov­ča­nu ka­znu, li­še­nje slo­bo­de i odgovor­nost za na­kna­du šte­te.

Ako sve­dok ko­ji je ured­no po­zvan ne do­đe na ro­či­šte, a iz­o­sta­nak ne oprav­da, ili se, bez odobre­nja ili oprav­da­nog raz­lo­ga, uda­lji sa me­sta gde tre­ba da bu­de sa­slu­šan, sud mo­že naredi­ti nje­go­vo pri­nud­no do­vo­đe­nje. Po­red to­ga, sve­dok će sno­si­ti i tro­ško­ve do­vo­đe­nja, a mo­že bi­ti i nov­ča­no ka­žnjen do iz­no­sa ko­ji je za­ko­nom pred­vi­đen. Uko­li­ko se pri­pad­ni­ci po­li­ci­je ili voj­na li­ca ne oda­zo­vu na po­ziv su­da, pa sud na­đe da ih tre­ba pri­nud­no do­ve­sti, sud se za pri­vo­đe­nje obra­ća nji­ho­vom sta­re­ši­ni.

Kad sve­dok, ko­ji je upo­zo­ren na po­sle­di­ce, neo­prav­da­no us­kra­ti sve­do­če­nje ili od­go­vor na poje­di­no pi­ta­nje, sud pri­me­nju­je re­pre­siv­ne me­re zbog po­vre­de du­žno­sti sve­do­če­nja. Sud će sve­do­ka naj­pre nov­ča­no ka­zni­ti novčanom kaznom čiji je iznos predviđen zakonom, a ako i posle to­ga od­bi­je da sve­do­či, sud će do­ne­ti od­lu­ku o pri­tvo­ru. Pri­tvor tra­je sve dok sve­dok ne pri­sta­ne da sve­do­či ili dok nje­go­vo sve­do­če­nje ne po­sta­ne ne­po­treb­no, ali naj­du­že me­sec da­na. Žal­ba pro­tiv re­še­nja o nov­ča­noj ka­zni ili za­tvo­ru ne za­dr­ža­va iz­vr­še­nje re­še­nja osim ako se u žal­bi po­bi­ja i od­lu­ka su­da ko­jom ni­su usvo­je­ni raz­lo­zi sve­do­ka za us­kra­ći­va­nje svedo­če­nja ili od­go­vo­ra na po­je­di­no pi­ta­nje.

Ako rad­nik mi­li­ci­je ili voj­na li­ca us­kra­te sve­do­če­nje ili od­bi­ju od­go­vor na po­je­di­na pitanja, sud ne mo­že do­ne­ti od­lu­ku o nji­ho­vom za­tva­ra­nju; sud će u tom slu­ča­ju o to­me obavesti­ti nji­ho­vu ko­man­du ra­di ka­žnja­va­nja.

Sve­dok ko­ji je svo­jim neo­prav­da­nim ne­do­la­skom pred sud ili us­kra­ći­va­njem sve­do­če­nja izazvao od­la­ga­nje ras­pra­ve, mo­že bi­ti osu­đen da na­kna­di tro­ško­ve pri­vo­đe­nja i tro­ško­ve usled od­la­ga­nja ras­pra­ve uko­li­ko to stran­nka zah­te­va.

Re­še­nje o ka­žnja­va­nju sve­do­ka sud mo­že da sta­vi van sna­ge ako sve­dok na­knad­no oprav­da svoj iz­o­sta­nak ili kad na­knad­no pri­sta­ne da sve­do­či. Isto ta­ko, sud mo­že da sta­vi van sna­ge i re­še­nje o tro­ško­vi­ma, u ce­li­ni ili de­li­mič­no, ako sve­dok na­knad­no oprav­da svoj iz­o­sta­nak ili uda­lje­nje sa ro­či­šta.

Sve­do­ku mo­gu bi­ti iz­re­če­ne i di­sci­plin­ske me­re zbog po­vre­de re­da na ro­či­štu.

-koja lica nisu podobna da budu svedoci (poslovna sposobnost)

Spo­sob­nost za sve­do­če­nje ima sva­ko fi­zič­ko li­ce ko­je je u sta­nju da pru­ži su­du obaveštenja o či­nje­ni­ca­ma ko­je se do­ka­zu­ju. Na njeno postojanjene ne uti­ču: uz­rast, zdrav­stve­no sta­nje, za­in­te­re­so­va­nost, na­čin sa­zna­nja či­nje­ni­ce i dru­ge okol­no­sti. Sud je du­žan da u sva­kom kon­kret­nom slu­ča­ju oce­ni da li po­sto­ji spo­sob­nost za sve­do­če­nje. Spo­sob­nost za sve­do­če­nje ne po­sto­ji ako kod sve­do­ka po­sto­ji fi­zič­ki ne­do­sta­tak ko­ji ga spre­ča­va u odre­đe­nom čul­nom za­pa­ža­nju ili mu sta­nje sve­sti ne do­zvo­lja­va da re­pro­du­ku­je svo­ja zapaža­nja. Spo­sob­nost za sve­do­če­nje u kon­kret­noj par­ni­ci ne­ma­ju: su­di­ja, za­pi­sni­čar, stran­ke, ume­šač i za­kon­ski za­stup­nik. Nji­ho­ve pro­ce­sne ulo­ge su ne­spo­ji­ve sa funk­ci­jom sve­do­ka.

Sve­do­če­nje ni­je do­pu­šte­no iako je sve­dok spo­so­ban za sve­do­če­nje ako bi on svo­jim is­ka­zom po­vre­dio du­žnost ču­va­nja slu­žbe­ne ili voj­ne taj­ne. Tek kad ga nad­le­žni or­gan oslo­bo­di ove du­žno­sti, sve­do­če­nje je do­pu­šte­no.

- koju ulogu ima sudija a koju stranke tokom saslušanja svedoka

Do­kaz sa­slu­ša­njem sve­do­ka nu­de stran­ke. Stran­ka ko­ja nu­di do­kaz sve­do­ci­ma du­žna je da ozna­či: či­nje­ni­ce o ko­ji­ma sve­dok tre­ba da se iz­ja­sni i ime i pre­zi­me sve­do­ka, nje­go­vo zani­ma­nje i bo­ra­vi­šte.

Uko­li­ko sud od­lu­či da bu­de iz­ve­den do­kaz sa­slu­ša­njem sve­do­ka, on do­no­si re­še­nje u ko­me, po­red lič­no­sti sve­do­ka i po­da­ta­ka za nje­go­vu iden­ti­fi­ka­ci­ju, na­vo­di i či­nje­ni­ce o kojima tre­ba sa­slu­ša­ti sve­do­ka. Sud mo­že sa­mo iz­u­zet­no, kad se ra­di o pri­me­ni istražnog nače­la, da na­re­di iz­vo­đe­nje do­ka­za sa­slu­ša­njem sve­do­ka ako sa­zna da po­sto­je lica ko­ja mo­gu da sve­do­če o od­re­đe­nim či­nje­ni­ca­ma.

Sud po­zi­va sve­do­ka do­sta­vlja­njem po­zi­va ko­ji ima od­re­đe­nu sa­dr­ži­nu. U po­zi­vu se na­vo­di ime i pre­zi­me sve­do­ka, vre­me i me­sto do­la­ska pred od­re­đe­ni sud, pred­met po ko­me se poziva i na­zna­če­nje da se po­zi­va kao sve­dok. U po­zi­vu se sve­dok upo­zo­ra­va na po­sle­di­ce neo­prav­da­nog iz­o­stan­ka i na pra­vo na na­kna­du tro­ško­va.

Bo­le­sni ili sta­ri sve­do­ci ne po­zi­va­ju se u sud; oni se sa­slu­ša­va­ju u me­stu gde bo­ra­ve.

Sve­dok je du­žan da se oda­zo­ve na po­ziv su­da da sve­do­či. On ima pra­vo da zah­te­va da mu se una­pred pla­te put­ni tro­ško­vi da bi mo­gao da se oda­zo­ve na po­ziv su­da ako je sud u ko­ji je po­zvan kao sve­dok van nje­go­vog me­sta bo­ra­vi­šta.

Sve­dok mo­že bi­ti sa­slu­šan pred par­nič­nim i pred za­mo­lje­nim su­dom. Ako stran­ka tra­ži da se sve­dok sa­slu­ša pred par­nič­nim, a ne pred za­mo­lje­nim su­dom, ona mo­že zah­te­va­ti da se sve­dok po­zo­ve pred par­nič­ni sud sa­mo ako se od­rek­ne pra­va da tra­ži na­kna­du za nje­go­ve tro­ško­ve za slu­čaj da uspe u par­ni­ci.

Svedok ima određena prava i dužnosti.

Sud iz­vo­di do­kaz sa­slu­ša­njem sve­do­ka, po pravilu, u pri­su­stvu stra­na­ka. Do­kaz se mo­že iz­vo­di­ti i kad stran­ka ni­je pri­sut­na. Sve­do­ci se sa­slu­ša­va­ju po­je­di­nač­no. Sve­do­ci ko­ji ni­su sa­slu­ša­ni ne mo­gu da pri­su­stvu­ju sa­slu­ša­nju dru­gih sve­do­ka. Sa­slu­ša­ni sve­dok je du­žan da osta­ne u sud­ni­ci sve dok mu sud ne do­zvo­li da se uda­lji. Do­kaz se iz­vo­di ta­ko što se sve­do­ku po­sta­vlja­ju pi­ta­nja po od­re­đe­nom re­du. Pi­ta­nja pr­vo po­sta­vlja sud (predsed­nik ve­ća, a po­tom čla­no­vi ve­ća, ako sud su­di u ko­le­gi­jal­nom sa­sta­vu), a po­tom same stran­ke. Stran­ke mo­gu da po­sta­vlja­ju pi­ta­nja i di­rekt­no. Sve­dok je du­žan da od­go­vo­re da­je usme­no. Sve­dok ko­ji ne zna je­zik sa­slu­ša­va se po­sred­stvom pre­vo­di­o­ca, a glu­vo­ne­mi svedo­ci pre­ko tu­ma­ča. Ako je sve­dok gluv, pi­ta­nja mu se po­sta­vlja­ju pi­sme­no. Nem sve­dok mo­že na usme­na pi­ta­nja da od­go­va­ra pi­sme­no. Sud je du­žan da pre­vo­di­o­ca odn. tu­ma­ča upozo­ri na du­žnost ver­nog pre­no­še­nja pi­ta­nja i iz­ja­va ko­je sve­dok bu­de da­vao.

Pre is­pi­ti­va­nja sve­dok se opo­mi­nje da je du­žan da go­vo­ri isti­nu, da ni­šta ne sme da preću­ti i upo­zo­ra­va se na po­sle­di­ce da­va­nja la­žnog is­ka­za. Sa­mo is­pi­ti­va­nje sve­do­ka deli se na dva de­la: na pret­hod­no is­pi­ti­va­nje i na is­pi­ti­va­nje o pred­me­tu sve­do­če­nja. Pret­hod­no is­pi­ti­va­nje ob­u­hva­ta: op­šta pi­ta­nja i po­zi­va­nje sve­do­ka da iz­ne­se sve što mu je po­zna­to o ono­me o če­mu tre­ba da sve­do­či. Op­šta pi­ta­nja se od­no­se na: ime i pre­zi­me, ime oca, za­nima­nje, bo­ra­vi­šte, me­sto ro­đe­nja, go­di­ne sta­ro­sti i od­nos sa stran­ka­ma. Po­sle op­štih pi­ta­nja sve­dok se po­zi­va da iz­ne­se sve što mu je po­zna­to o či­nje­ni­ca­ma o ko­ji­ma tre­ba da sve­do­či, a po­tom sud pre­la­zi na is­pi­ti­va­nje o sa­mom pred­me­tu sve­do­če­nja. Ispiti­va­nje o sa­mom pred­me­tu sve­do­če­nja ob­u­hva­ta pi­ta­nja ra­di pro­ve­ra­va­nja, raz­ja­šnje­nja ili do­pu­ne od­go­vo­ra o či­nje­ni­ca­ma o ko­ji­ma on sa­op­šta­va svo­ja čul­na sa­zna­nja. Sud uvek pi­ta sve­do­ka o to­me ot­ku­da mu je po­zna­to ono o če­mu sve­do­či.

Sve­dok tre­ba da bu­de upi­tan o sva­koj či­nje­ni­ci po­seb­no i da od­go­vo­ri po­seb­no na sva­ko pi­ta­nje. Sud is­pi­tu­je sve­do­ka o či­nje­ni­ca­ma, a ne o nje­go­vom mi­šlje­nju.

Sve­do­ku se ne sme­ju po­sta­vlja­ti su­ge­stiv­na pi­ta­nja. Ako je ta­kvo pi­ta­nje po­sta­vlje­no, za­bra­nju­je mu se od­go­vor na nje­ga. U slu­ča­ju spo­ra o to­me da li je po­sta­vlje­no pi­ta­nje su­ge­stiv­no, od­lu­ču­je ve­će. Ako se stran­ka pro­ti­vi po­sta­vlja­nju pi­ta­nja za ko­je sma­tra da je su­ge­stiv­no, sud o to­me od­lu­ču­je, a stran­ka ima pra­vo da tra­ži da se nje­no pro­ti­vlje­nje une­se u za­pi­snik. Sa­slu­ša­ne sve­do­ke sud mo­že i da su­o­či ako se nji­ho­vi is­ka­zi ne sla­žu po istom pi­ta­nju. Sa­dr­ži­na is­ka­za sve­do­ka uno­si se u za­pi­snik, bi­lo kao pra­te­ći za­pi­snik, bi­lo u vi­du re­zi­mea. I sve­dok i stran­ka ima­ju pra­vo da tra­že da se is­prav­no za­be­le­ži sve­do­kov is­kaz.

-koji su uslovi da svedok bude saslušan primenoom novih tehnologija npr video konferencija

c) ocena dokaza

-da li sud ima ograničenja u pogledu nedopušteno dobijenih dokaza

ZPP ne sadrži pravila o tome.

Mo­guć­no je da stran­ka pri­ba­vi do­kaz na ne­do­pu­šten na­čin i da po­nu­di su­du upo­tre­bu ta­ko pri­ba­vlje­nog do­ka­za (npr. neo­vla­šće­no sni­mljen glas na mag­ne­to­fo­nu). U te­o­ri­ji i prak­si se sre­ću raz­li­či­ta mi­šlje­nja u po­gle­du mogućnosti iz­vo­đe­nja i upo­tre­be ova­ko pri­ba­vlje­nog do­ka­znog sred­stva. Po jed­nom shva­ta­nju, upo­tre­ba do­ka­znog sredstva, ko­je je pri­ba­vlje­no na ne­do­pu­šten na­čin, ni­je do­pu­šte­na jer je ono pri­ba­vlje­no po­vre­dom pra­va lično­sti ko­je je za­jem­če­no Usta­vom. Po dru­gom shva­ta­nju, pro­tiv­prav­nost u pri­ba­vlja­nju do­ka­za, kao rad­nja ko­ja pred­sta­vlja nesumnjivo kri­vič­no de­lo je jed­na stvar, a upo­tre­ba do­ka­znog sred­stva je sa­svim dru­ga stvar. Iako je do­ka­zno sred­stvo pri­ba­vlje­no na ne­do­pu­šten na­čin, ono se mo­že upo­tre­bi­ti u po­stup­ku jer se nje­go­vom upo­tre­bom utvr­đu­je isti­na. Proti­vlje­nje dru­ge stran­ke iz­vo­đe­nju ova­ko pri­ba­vlje­nog do­ka­za pred­sta­vlja­lo bi osu­je­će­nje su­da da utvr­di či­nje­ni­cu ko­ja je upra­vo za tu stran­ku ne­po­volj­na, a ta­kvo pro­ce­sno po­na­ša­nje u parni­ci pred­sta­vlja rad­nju ko­ja spre­ča­va utvrđiva­nje isti­ne i akt zlo­u­po­tre­be pro­ce­snih ovla­šće­nja. U sud­skoj prak­si je pri­hva­će­no ovo dru­go shva­ta­nje.

Kad stran­ka po­nu­di da se iz­ve­de do­kaz ko­ji je ona pri­ba­vi­la na ne­do­pu­šten na­čin, po­što ona nu­di do­kaz o pravno re­le­vant­noj či­nje­ni­ci, sud je du­žan da, u skla­du sa pra­vi­lom o jednakosti stranaka, omo­gu­ći par­nič­nom protivni­ku da se iz­ja­sni u po­gle­du kon­kret­nog do­ka­znog pred­lo­ga. Po­što se ra­di o do­ka­znom sred­stvu ko­je je stran­ka pri­ba­vi­la na ne­do­pu­šten na­čin (iz­vr­še­njem kri­vič­nog de­la), dru­ga stran­ka će se even­tu­al­no pro­ti­vi­ti iz­vo­đe­nju takvog do­ka­za i nje­go­voj upo­tre­bi u par­nič­nom po­stup­ku.

-da li je iskaz stranke u postupku dokazno sredstvo

Stran­ka je su­bjekt u par­ni­ci i ona u par­ni­ci pred­u­zi­ma par­nič­ne rad­nje. Stran­ke ras­po­la­žu svo­jim pro­ce­snim ovla­šće­nji­ma u skla­du sa va­že­ćim pro­ce­snim re­ži­mom i pred­u­zima­ju par­nič­ne rad­nje u svo­jim stra­nač­kim go­vo­ri­ma na ras­pra­vi. U svo­jim ras­prav­nim go­vo­ri­ma, stran­ke iz­no­se či­nje­ni­ce, nu­de do­ka­ze i iz­ja­šnja­va­ju se o na­vo­di­ma, pred­lo­zi­ma i zah­te­vi­ma svog par­nič­nog pro­tiv­ni­ka i o par­nič­nim rad­nja­ma su­da. Stra­nač­ki go­vo­ri su, po svo­joj sa­dr­ži­ni, raz­li­či­te stra­nač­ke iz­ja­ve. Njih da­je stran­ka ili njen za­stup­nik.

In­for­ma­tiv­no sa­slu­ša­nje stra­nke je izjašnjavanje stra­nke na ini­ci­ja­ti­vu su­da ra­di razjašnje­nja bit­nih či­nje­ni­ca, bez ob­zi­ra što stran­ka ima pu­no­moć­ni­ka. Kad u to­ku izviđa­nja sud kon­sta­tu­je da je po­treb­no da se raz­ja­sne ne­ke bit­ne či­nje­ni­ce, sud po­zi­va stran­ku da lič­no do­đe pred sud da bi do­pu­ni­la i raz­ja­sni­la svo­je na­vo­de i iz­ja­sni­la se o ne­koj bit­noj či­nje­ni­ci. Do in­for­ma­tiv­nog sa­slu­ša­nja stran­ke do­la­zi na pri­prem­nom roči­štu ili na pr­vom ras­prav­nom ro­či­štu u fa­zi pri­ku­plja­nja i tri­je­ri­sa­nja pro­ce­snog ma­te­ri­ja­la. Kad se stran­ka in­for­ma­tiv­no sa­slu­ša­va, ona se na­la­zi u ulo­zi par­nič­ne stran­ke. Nje­no in­for­ma­tiv­no sa­slu­ša­nje je stra­nač­ka par­nič­na rad­nje ko­ja je po svo­joj sadr­ži­ni iz­ja­va o zna­nju.

Sa­slu­ša­nje stra­na­ka je do­ka­zno sred­stvo ko­je omo­gu­ća­va su­du da, ko­ri­ste­ći sa­zna­nja i čul­na opa­ža­nja stra­na­ka, utvr­di bit­ne či­nje­ni­ce na isti na­čin kao što to či­ni kad sa­slu­ša­va sve­do­ke. Sa­slu­ša­nje stra­na­ka je do­ka­zno sred­stvo jer se stran­ka sa­slu­ša­va kao sve­dok u sop­stve­noj stva­ri. Ona tad pred­sta­vlja iz­vor in­for­ma­ci­ja za sud o spor­nim či­nje­ni­ca­ma. Ona su­du re­pro­du­ku­je svo­ja čul­na za­pa­ža­nja i nje­ne iz­ja­ve ta­da ne­ma­ju ka­rak­ter stra­nač­kih par­nič­nih rad­nji. Spo­sob­nost stran­ke da bu­de sa­slu­ša­na kao sve­dok u sop­stve­noj stva­ri ne za­vi­si od nje­ne par­nič­ne spo­sob­no­sti. Stran­ka se mo­že sa­slu­ša­ti kao sve­dok uko­li­ko je spo­sob­na da pru­ži su­du oba­ve­šte­nje o bit­nim či­nje­ni­ca­ma.

NALAZ I MIŠLjENjE VEŠTAKA

Ve­šta­ci se ko­ri­ste kao do­ka­zna sred­stva kad sud ne ras­po­la­že od­re­đe­nim struč­nim ili iskustve­nim zna­njem, neo­p­hod­nim za sa­zna­va­nje od­re­đe­nih či­nje­ni­ca. Ve­šta­ci su spe­ci­fi­čan i slo­žen iz­vor sa­zna­nja. Za­hva­lju­ju­ći zna­nju ve­šta­ka, sud po­sred­nim pu­tem sa­zna­je či­nje­ni­ce ko­je bez od­re­đe­nog struč­nog i is­ku­stve­nog zna­nja ne bi mo­gao da sa­zna i pra­vil­no utvr­di.

Rešenjem o izvošenju dokaza od­re­đu­je se ve­štak. Ve­šta­ka od­re­đu­je sud iz re­da stal­nih sudskih ve­šta­ka za od­re­đe­nu vr­stu ve­šta­če­nja. Sud mo­že od­re­di­ti jed­nog ili vi­še ve­šta­ka za­vi­sno od slo­že­no­sti ve­šta­če­nja i pred­me­ta ve­šta­če­nja. Za ve­šta­ka mo­že bi­ti od­re­đe­no i li­ce ko­je je u toj par­ni­ci ra­ni­je bi­lo sa­slu­ša­no kao sve­dok.

Složenije ve­šta­če­nje se mo­že po­ve­ri­ti i ne­koj struč­noj usta­no­vi (bol­ni­ca, kli­ni­ka, institut, za­vod za ve­šta­če­nje, fa­kul­tet i sl.). Ako po­sto­je po­seb­ne usta­no­ve za od­re­đe­ne vr­ste ve­šta­če­nja (ve­šta­če­nje la­žnog nov­ca, ru­ko­pi­sa, dak­ti­lo­skop­sko ve­šta­če­nje i sl.), ta­kva vešta­če­nja se po­ve­ra­va­ju pr­ven­stve­no tim usta­no­va­ma. U tom slu­ča­ju lič­nost ve­šta­ka se određu­je u toj usta­no­vi.

Sud mo­že re­še­njem o izvođenju dokaza veštačenjem da od­re­di da ve­štak da na­laz, mi­šlje­nje, i na­laz i mi­šlje­nje. Na­laz je opis pred­me­ta ve­šta­če­nja. Nji­me ve­štak utvr­đu­je i opi­su­je činjeni­ce ko­je su bi­le pred­met ve­šta­če­nja. Mi­šlje­nje je struč­na oce­na či­nje­ni­ce ko­je su bi­le pred­met ve­šta­če­nja. Mi­šlje­nje mo­ra da bu­de obra­zlo­že­no.

Ve­štak je du­žan da u od­re­đe­nom roku do­sta­vi su­du pi­sme­no svoj na­laz i mi­šlje­nje i da do­đe pred sud i da da­je po­treb­na raz­jašnje­nja.

Ve­štak ko­ji je od­re­đen re­še­njem o iz­vo­đe­nju do­ka­za ve­šta­če­njem du­žan je da pred­met veštačenja bri­žlji­vo raz­mo­tri, da pri­pre­mi na­laz i mi­šlje­nje u ro­ku ko­ji mu je sud od­re­dio ima­ju­ći u vi­du slo­že­nost ve­šta­če­nja, da na­laz i mi­šlje­nje obra­zlo­ži i oba­ve­zno do­sta­vi pre ras­pra­ve da bi se sa re­zul­ta­ti­ma ve­šta­če­nja upo­zna­li bla­go­vre­me­no i sud i stran­ke. Ve­štak ima pra­vo da raz­gle­da par­nič­ne spi­se.

Ve­štak je du­žan da na­laz i mi­šlje­nje do­sta­vi su­du u ro­ku ko­ji mu je od­re­đen re­še­njem odn. saop­šten u po­zi­vu. Ako je re­še­njem o iz­vo­đe­nju do­ka­za bi­lo od­re­đe­no vi­še ve­šta­ka, oni mo­gu pod­ne­ti za­jed­nič­ki na­laz i mi­šlje­nje kad se u na­la­zu i mi­šlje­nju sla­žu. Ako se u na­la­zu i mi­šlje­nju ne sla­žu, sva­ki ve­štak po­seb­no pod­no­si svoj na­laz i mi­šlje­nje.

Sud je du­žan da na­laz i mi­šlje­nje ve­šta­ka do­sta­vi stran­ka­ma naj­ma­nje osam da­na pre ro­či­šta za glav­nu ras­pra­vu. Ako ve­štak ne do­sta­vi su­du na­laz i mi­šlje­nje u ro­ku ko­ji mu je sud odredio, sud je du­žan da o to­me oba­ve­sti stran­ke i da im osta­vi rok da se iz­ja­sne. Po­što se stran­ke iz­ja­sne o lič­no­sti no­vog ve­šta­ka, sud od­re­đu­je dru­gog ve­šta­ka.

Sud slo­bod­no ce­ni mi­šlje­nje ve­šta­ka i sti­če uve­re­nje o nje­go­voj isti­ni­to­sti. Oce­na ovog doka­za sa­sto­ji se u to­me što sud pro­ve­ra­va lo­gič­ku is­prav­nost ve­šta­ko­vog za­klju­či­va­nja da bi ste­kao uve­re­nje da li je nje­go­vo mi­šlje­nje is­prav­no.

Kad po­sum­nja u rad ve­šta­ka, a ne­do­sta­ci se ne mo­gu ot­klo­ni­ti sa­slu­ša­njem ve­šta­ka, sud određu­je no­vo ve­šta­če­nje.