INFORMACIJA O PRESUDI EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA ALIŠIĆ I DRUGI PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE, HRVATSKE, SRBIJE, SLOVENIJE I BJR MAKEDONIJE (br. 60642/08)

Presudom objavljenom 6. novembra 2012. godine, a koja predstavlja prvu pilot presudu donetu u odnosu na Srbiju,  Sud je sa 6:1 odbio prigovore Slovenije, Srbije i Makedonije u pogledu iscrpljivanja pravnih sredstva i sa istim odnosom glasova utvrdio da je Slovenije prekršila odredbe člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju o ljudskim pravima, kao i član 13. Konvencije u odnosu na podnosioce Ališića i Sadžaka. Iste povrede, ali jednoglasno, utvrđene su i u odnosu na Srbiju u vezi sa podnosiocem Šahdanovićem. Istovremeno jednoglasno je utvrđeno da ostale države nisu prekršile navedene odredbe. U odnosu na povredu člana 14. u vezi sa članovima 1. Protokola 1 i 13. Konvencije, Sud je jednoglasno utvrdio da nema potrebe da ispituje njihovo postojanje u odnosu na Srbiju i Sloveniju, dok je u odnosu na ostale države ustanovio da nije bilo povreda.

Istom presudom utvrđeno je da u Srbiji i Sloveniji postoji sistemski problem u vezi sa isplatom stare devizne štednje u situaciji kao što je situacija podnosilaca, te da su Srbija, u odnosu na podnosioca Šahdanovića, tj. Slovenija, u odnosu na podnosioce Ališića i Sadžaka, u obavezi da u roku od 6 meseci od nastupanja pravosnažnosti ove presude omogući podnosiocima, ali  i svim drugim licima u njihovoj poziciji, da dođu u posed stare devizne štednje pod istim uslovima kao i državljani Srbije koji imaju ušteđevinu u domaćim filijalama srpskih banaka.

Takođe, jednoglasno je odlučeno je da se za 6 meseci od nastupanja pravosnažnosti ove presude odloži razmatranje sličnih slučajeva, bez oduzimanja prava Sudu da ove slučajeve proglasi neprihvatljim ili ih skine sa svoje liste, što čini ovu presudu tzv. pilot presudom.

Najzad, odlučeno je jednoglasno da je Srbija u obavezi da u roku od 3 meseca od nastupanja pravosnažnosti ove presude plati podnosiocu Šahdanoviću iznos od  4000 evra na ime nematerijalne štete. Isti iznos, po istom osnovu i u istom roku, Slovenija je u obavezi da plati podnosiocima  Ališiću i Sadžaku, a po odluci koju je Sud doneo glasovima 6:1. Preostali zahtev na ime pravične naknade Sud je odbio jednoglasno.

Ovu odluku donelo je sudsko veće kojim je predsedavao dosadašnji predsednik Suda, Britanac Braca i u kome su bile nacionalne sudije svih tuženih država. Sudija Zupančič je izdvojio svoje mišljenje ukazavši  između ostalog, da je sastav veća bio takav da je pogodovao državama poveriocima, te da bi sastav Velikog veća od 17 sudija bio prihvatljiviji za pravilno rešenje ovog slučaja, jer postojeće veće, po njegovom mišljenju, nije bilo objektivno i nepristrasno. Pored toga on ukazuje na to da se radilo o teritorijalnom principu koji je trebalo primeniti u konkretnom slučaju, u kome se čitavo pitanje moglo rešiti jedino kroz pregovore i sporazum o sukcesiji. Posebno interesantno je da ovaj sudija navodi da je ulazak Hrvatske u EU uslovljen uspešnošću ovih pregovora.

Inače, ovaj slučaj nastao je po predstavkama štediša koji po raspadu SFRJ nisu mogli da slobodno raspolažu svojim štednim ulozima u bankama čije je sedište u Srbiji (Investbanka) tj. Sloveniji (Ljubljanska banka), a koje su svoja predstavništva imali u drugim tuženim državama (pre svega BiH i Hrvatskoj).

Stavovi tuženih država o tome na kome leži obaveza da isplati podnosioce  su se dijametralno razlikovali. Na jednoj strani su bile Slovenija i Srbija koje su se zalagale za princip teritorijalnosti, smatrajući da bi ovo pitanje trebalo da se reši kroz Sporazum o sukcesiji u okviru Aneksa C. Na drugoj strani, bile su ostale tužene države, zalažući se da obaveza isplate leži na državama u kojima je sedište predmetnih banaka (Srbija i Slovenija),  obrazlažući da se ne radi o pitanju u vezi sa sukcesijom u okviru Aneksa C, već o pitanju u vezi sa privatnom imovinom u okviru Aneksa G Sporazuma o sukcesiji.

Evropski sud za ljudska prava priklonio se stavu ove druge grupe država. Pri tome, glavni argumenti koji se navode u prilog ovome stavu su sledeći.

Najpre, Sud polazi od toga da iako su štedni ulozi bili garantovani od strane države SFRJ, garancije nisu aktivirane od strane predmetnih banaka, tako da odgovornost za isplatu štednih uloga nije prešla sa  tih banaka na državu SFRJ. Filijale ovih banaka nisu imale pravni subjektivitet, tako da su one radile u ime i za račun matičnih banaka. Zbog toga Sud zaključuje da Investbanka u Srbiji tj. Ljubljanska banka u Sloveniji, ostaju odgovorne za isplatu ovih uloga da raspada SFRJ (stav 67 presude).

Po pitanju odgovornosti Slovenije za Ljubljansku banku po raspadu SFRJ, Sud navodi u stavu 68 presude da je ova banka najpre nacionalizovana, a zatim najveći deo njene imovine prebačen je na novu banku. Sud ponavlja stav iz presude Mykhalenky and Others v. Ukraine (koja se uopšte ne odnosi na banke i tiče se otklanjanja posledica černobilske katastrofe) da je država odgovorna za dugovanja kompanija u njenom vlasništvu. S obzirom da vladina agencija upravlja ovom bankom i da je predmetna banka u vlasništvu Slovenije, država je najvećim delom odgovorna za neisplatu štednje štedišama, jer je najveći deo fondova sarajevske filijale ove banke verovatno završio u Sloveniji.

Sud je pri tome uzeo u obzir tvrdnju Slovenije da u periodu od 1992. do 2004. godine praksa i pravo u BiH nije bila jasna u vezi sa statusom klijenata Ljubljanske banke, ali je smatrao da je od 2004. godine, kada je usvojeno novo zakonodavstvo, postalo jasno da BiH nema nameru da obešteti ove štediše.

U vezi sa pitanjem odgovornosti Srbije za Investbanku Sud je primetio da je banka ostala odgovorna za staru deviznu štednju do 3. januara 2002. godine, kada je započet stečajni postupak nad ovom bankom, čime je aktivirana garancija države za ovu banku. Sud dalje navodi da je ova banka u potpunosti ili velikom delom banka sa društvenim kapitalom, a prema presudi Kačapor i dr. Sud je već ustanovio odgovornost države za pravne subjekte u društvenom vlasništvu. Pri tome, Sud bez dokaza, a povlačeći analogiju sa Slovenijom, o čemu govori u stavu 27 presude, zaključuje da je najveći deo fondova ove banke najverovatnije završio u Srbiji. Takođe, Sud navodi da je Srbija prodala sve zgrade koje su pripadali ovoj filijali, pa zaključuje da ima dovoljno razloga da Srbiju smatra odgovornom za dug banke prema podnosiocu Šahdanoviću (stav 70 presude).

Sud je uzeo u obzir argument Srbije da su po osnovu povoljnih kredita koja je Investbanka davala u BiH stanovnici i privreda BiH imali koristi od kredita od ove banke, ali zaključuje da su usled hiperinflacije i ratnih zbivanja u BiH ti dinarski krediti rapidno izgubili na vrednosti u odnosu na staru deviznu štednju (stav 71 presude).

Našavši da su Srbija i Slovenija odgovorne za neisplatu stare devizne štenje u Investbanci odnosno Ljubljanskoj banci, Sud je dalje obrazložio da li je time došlo do povrede člana 1 Protokola 1 uz Konvenciju.

Sud se nije složio sa objašnjenjem Srbije i Slovenije da se radilo  o pitanju sukcesije o kome su se vodili pregovori, tako da bi svako jednostrano rešenje bilo protivno obavezi vođenja pregovora u dobroj veri. Naime, po mišljenju Suda, vođenje pregovora ne sprečava države sukcesore da usvoje privremene mere u cilju zaštite interesa štediša. Kao primer navodi Makedoniju i Hrvatsku koje su obeštetile štediše u filijalama Ljubljanske banke u Skoplju tj. Zagrebu. Međutim, uočava se da BiH to nije učinila niti u pogledu filijala Ljubljanske banke, niti u pogledu filijala Investbanke.

Zbog toga, Sud zaključuje da su Srbija tj. Slovenija odgovorne za kršenje člana 1 Protokola 1, osim ako podnosioci nisu iskoristili sve unutrašnje pravne lekove.

U daljem obrazloženju Sud ustanovljava da pravni lekovi koji su navedeni od strane Srbije (prijava potraživanja u stečaju, tužba protiv Investbanke pred sudovima u Srbiji i zahtev za isplatu štednje iz humanitarnih razloga) tj. Slovenije nisu bili delotvorni u situaciji kao što je situacija podnosilaca predstavke, zbog čega nalazi i povredu čalan 13 Konvencije, odbacujući prigovore Srbije i Slovenije da nisu iscrpljena sva pravna sredstva predviđena domaćim pravom.

Ova presuda postaće pravosnažana pod uslovima iz člana 44 Konvencije i nezadovoljne države mogu tražiti iznošenje ovog predmeta na Veliko veće. Prethodno, petočlani panel Evropskog suda za ljudska prava oceniće da li je slučaj podesan za raspravu pred Velikim većem i u slučaju negativnog odgovora nije u obavezi da daje bilo kakvo obrazloženje svoje odluke.

Po nastupanju pravosnažnosti ove presude nastaju kako obaveze u pogledu individualnih mera (isplata 4000 evra na ime naknade nematerijalne štete podnosiocu Šahdanoviću u roku od tri meseca), tako i u pogledu generalnih mera, jer se radi o pilot presudi (obaveza da se u roku od 6 meseci od nastupanja pravosnažnosti ove presude omogući podnosiocima, ali  i svim drugim licima u njihovoj poziciji, da dođu u posed stare devizne štednje pod istim uslovima kao i državljani Srbije koji imaju ušteđevinu u domaćim filijalama srpskih banaka).

Naime, Sud je u ovom slučaju doneo prvu pilot presudu, jer se pred njim nalazi više od 1650 sličnih predstavki koje uključuju više od 8000 podnosilaca, što ukazuje na to da se radi o sistemskom problemu. Zbog toga je Sud odlučio da odloži na šest meseci od dana pravosnažnosti presude razmatranje svih tih predstavki kako bi Srbija i Slovenija pronašle način da obeštete sve štediše.

U slučaju da se to ne desi Sud će razmotriti ovo pitanje u nekom od narednih slučajeva protiv države u pitanju. Pri tome, iz ove šeme obeštećenja mogu biti isključena lica kojima je u potpunosti isplaćen štedni ulog od strane drugih država sukcesora iz humanitarnih razloga ili po drugom osnovu.