Uvodno izlaganje Ministarke pravde u Narodnoj skupštini - 7.10.2008. godine

 
   Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, na počektu ove objedinjene rasprave o šest zakona koje je predložila Vlada Republike Srbije, a koje je pripremilo Ministarstvo pravde, istakla bih njihov značaj u procesu pristupanja naše zemlje Evropskoj uniji, harmonizaciji propisa sa propisima Evropske unije, a naročito njihov značaj za ukidanje viza građanima Srbije za države Evropske unije. U izradi svih ovih Predloga zakona učestvovali su istaknuti stručnjaci iz oblasti koje ovi zakoni uređuju, a takođe su pribavljene i ekspertize eksperata Saveta Evrope i Evropske komisije.

    Na početku bih predstavila Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti i u vezi sa tim i Predlog zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka u vezi sa nadzornim organima i prekograničnim protokom podataka.

    Novim Ustavom Republike Srbije, u članu 42, zajemčeno je pravo na zaštitu podataka o ličnosti. Trenutno se u Republici Srbiji u ovoj oblasti primenjuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. godine, koji je donet u vreme postojanja Savezne Republike Jugoslavije, a primenjuje se kao propis Republike Srbije. Ovaj zakon je donet na osnovu odredaba Konvencije Saveta Evrope broj 108 o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka o ličnosti iz 1981. godine, koja je potvrđena Zakonom o potvrđivanju Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka iz 1992. godine. Međutim, ovaj zakon nije realizovao niz zahteva Direktive 95/46 Evropskog parlamenta i Saveta o zaštiti pojedinaca u vezi sa obradom podataka o ličnosti i slobodnom protoku tih podataka, koja afirmiše evropske standarde u ovoj oblasti, a pre svega najveću moguću transprarentnost obrade podataka i što efikasniji nadzor nad obradom. Pored toga, Republika Srbija je potpisala i Dodatni protokol uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, u vezi sa nadzornim organima i prekograničnim protokom podataka Saveta Evrope, koji se nadam da će biti potvrđen od strane Narodne skupštine. Takođe, zbog prenošenja nadležnosti sa tadašnjih saveznih organa na državne organe Republike Srbije, odgovarajućim propisima nije određen državni organ koji bi preuzeo nadležnost za ostvarivanje prava po tom zakonu, što faktički znači da se zaštita na osnovu tog zakona nije ni mogla ostvarivati u praksi.

    Iz navedenih razloga, neophodno je da se donese novi zakon o zaštiti podataka o ličnosti kojim će se urediti ovo pravo u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije, sa jedne strane i međunarodnim standardima, sa druge strane. Ovim zakonom je detaljno uređena zaštita podataka o ličnosti, obrada i korišćenje ovih podataka, prava građana na uvid u svoje lične podatke, kao i organ nadležan za vršenje nadzora nad sprovođenjem ovog zakona i zaštitu prava građana, u skladu sa zakonom.

    Među najznačajnijim rešenjima koje sadrži predlog zakona istakla bih da su njime precizno uređeni uslovi za obradu ličnih podataka, prava lica u vezi sa obradom ličnih podataka, postupak za zaštitu prava lica i iznošenje podataka iz Republike Srbije. Predlog zakona propisuje da građani imaju određena prava u vezi sa obradom podataka o ličnosti, a to su: pravo na obaveštenje o obradi, pravo na uvid u podatke, pravo na kopiju i prava povodom izvršenog uvida (ispravka podataka, ažuriranje podataka, brisanje podataka i t.d.). Prema Predlogu zakona centralni organ koji se bavi zaštitom podakata o ličnosti je Poverenik za informacije od  javnog značaja, čija je nadležnost Predlogom zakona proširena i na poslove nadzora nad primenom ovog zakona, a takođe će biti nadležan i da postupa i u slučajevima kada su građanima određena prava garantovana zakonom, u vezi zaštite podataka o ličnosti, pri čemu će imati ovlašćenja da interveniše kod obrađivača podataka u cilju zaštite prava građana. Naročito bih istakla da su rešenja koja Poverenik donosi u postupku po žalbama građana, kada smatraju da su im povređena određena prava koja se garantovana Predlogom zakona, konačna i obavezujuća za sve, a da u slučaju potrebe njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Republike Srbije. Rešenje iz Predloga zakona da isti organ koji je zadužen da štiti prava za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i prava na zaštitu podataka o ličnosti je poznato i u uporednom zakonodavstvu (npr. u Austriji). Takvo rešenje smatramo da je celishodno iz razloga što će u jednom istom organu moći da se ceni šta predstavlja pretežniji interes, da li pravo javnosti da zna određene informacije ili pravo pojedinca na zaštitu privatnosti. Uspostavljanje organa nadležnog za zaštitu podataka o ličnosti je obaveza koja je predviđena i Dodatnim protokolom, o kome će danas biti reči. Pored toga, još jedno važno pitanje koje se Predlogom zakona reguliše je i pitanje iznošenja podataka o ličnosti izvan Republike Srbije. Članom 53. Predloga zakona propisano je da se podaci iz Republike Srbije mogu iznositi u državu članicu Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka Saveta Evrope, a u druge države koje nisu članice Konvencije ako je obezbeđen stepen zaštite podataka u skladu sa Konvencijom, na osnovu dozvole Poverenika. Na taj način omogućuje se saradnja naših državnih organa i privrednih subjekata sa institucijama kako zemalja Evropske unije, tako i drugih zemalja potpisnica navedene konvencije Saveta Evrope.
Dodatnim protokolom u vezi sa nadzornim organima i prekograničnim protokom podataka dopunjuje se Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka, tako što se uređuju nadzorni organi u državama stranama ugovornicama Konvencije, odnosno Dodatnog protokola, kao i prekogranični protok ličnih podataka do primaoca koji nije u nadležnosti strane ugovornice Konvencije.

    Republika Srbija potpisala je Dodatni protokol 2. jula 2008. godine, pa je stoga potrebno da u skladu sa svojim ustavnim nadležnostima Narodna skupština donese zakon o potvrđivanju Dodatnog protokola. Dodatni protokol uz navedenu Konvenciju do sada je potvrdilo 20, a potpisalo još 13 država članica Saveta Evrope. Kao što je već rečeno Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti usklađen je i sa ovim Dodatnim protokolom.

    Sada bih dala najznačajnije napomene o Predlogu zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i u vezi sa njim o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih stranaka. Reč je, tkođe, o zakonu čije donošenje predstavlja jedan od uslova pridruživanja Evropskoj uniji. Podsetila bih da je Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije, koju je usvojila Narodna skupština, predviđeno da će se posebnim zakonom osnovati samostalno i nezavisno telo, koje će vršiti nadzor nad sprovođenjem Strategije i Akcionog plana, obavljati koordinaciju državnih organa u borbi protiv korupcije, primenjivati propise iz oblasti rešavanja sukoba interesa i vršiti kontrolu primene propisa o finansiranju političkih stranaka i izbornih kampanja. Takođe i Konvencijom Ujedinjenih nacija protiv korupcije, koju je ratifikovala naša zemlja, predviđeno je formiranje nezavisnog tela za sprečavanje korupcije. Na taj način ovaj zakonski predlog predstavlja ispunjenje naših međunarodnih obaveza, kao i primenu Nacionalne strategije. Donošenjem navedenog zakona ispuniće se i neke od preporuka Grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope (GREKO). Član 6. Ustava Republike Srbije uređuje zabranu sukoba interesa i propisuje da se rešavanje sukoba interesa uređuje Ustavom i zakonom, što predstavlja i pravni osnov za donošenje Predloga zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.

    Najznačajnije odredbe ovog zakonskog predloga su vezane za osnivanje, nadležnost, organizaciju i način rada Agencije za borbu protiv korupcije, pravila u vezi sa sprečavanjem sukoba interesa, prijavljivanje imovine funkcionera, kao i postupak i odlučivanje u slučaju povrede ovog zakona.

    Agencija se definiše kao samostalan i nezavisan državni organ, čije će najvažnije nadležnosti biti: rešavanje o sukobu interesa, vođenje registra funkcionera i njihove imovine, obavljanje poslova u skladu sa zakonom kojim je uređeno finansiranje političkih stranaka, i međunarodna saradnja u oblasti borbe protiv korupcije. Predviđeno je da su organi Agencije Odbor i direktor. Odbor Agencije će imati 9 članova, koje bira Narodna skupština na predlog ovlašćenih predlagača. Kao ovlašćeni predlagači predviđeni su Administrativni odbor Narodne skupštine, predsednik Republike, Vlada, Vrhovni kasacioni sud, Državna revizorska institucija, Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja, Socijalno-ekonomski savet, Advokatska komora Srbije i udruženja novinara. Na taj način biće zastupljene kako sve tri grane vlasti, kao i relevantna strukovna udruženja. Predviđeno je da za člana Odbora Agencije može biti izabrano lice koje ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, da ima završen fakultet i najmanje devet godina radnog iskustva, kao i koje nije osuđeno za krivično delo koje ga čini nedostojnim za vršenje ove funkcije. Član Odbora Agencije ne može da bude član političke stranke i podleže istim obavezama i zabranama koje se po ovom zakonu odnose na funkcionere.

    Drugi organ Agencije – Direktor će rukovoditi radom Agencije, donositi odluke o povredi ovog zakona i izricati mere. Predlog zakona propisuje da su uslove za izbor direktora, koji ne može biti član političke stranke i podleže istim obavezama i zabranama koje se po ovom zakonu odnose na funkcionere. Predviđeno je da se direktor bira na javnom konkursu koji raspisuje Odbor Agencije.

    Agencija će imati obavezu da podnosi godišnji izveštaj o radu Narodnoj skupštini.

    Kada su u pitanju odredbe predloga zakona koje se odnose na sukob interesa predviđeno je da funkcioner ne može vršiti drugu javnu funkciju, izuzev po odobrenju organa koji ga je izabrao i Agencije. Takođe, propisano je da ako je funkcioner izabran na drugu funkciju suprotno ovom zakonu, kasnija funkcija prestaje po sili zakona. Pored toga, Predlog zakona predviđa koje delatnosti funkcioner može da obavlja pored vršenja javne funkcije.

    Predlog zakona propisuje da je funkcioner dužan da o svakom nedozvoljenom uticaju kome je izložen u vršenju javne funkcije odmah obavesti Agenciju, koja o tome obaveštava nadležni organ, radi pokretanja odgovarajućeg postupka.  Takođe, propisana je zabrana za funkcionera kome je prestala javna funkcija da, u roku od dve godine po prestanku funkcije, zasnuje radni odnos ili poslovnu saradnju sa pravnim licem, preduzetnikom ili međunarodnom organizacijom koja obavlja delatnosta u vezi sa funkcijom koju je vršio, osim po dobijanju saglasnosti Agencije (tzv. pantuflaž).

    Dalje, zakonom se uređuju pravila u vezi sa poklonima koje funkcioner prima za vreme vršenja javne funkcije.
Interesantne su i odredbe vezane za prijavljivanja imovine funkcionera. Utvrđena je obaveza za funkcionere da u roku od 30 dana od dana stupanja na funkciju podnese Agenciji Izveštaj o svojoj imovini i imovini određenih članova porodice. Član 45. Predloga zakona utvrđuje obaveze za funkcionere, koji će morati da podnose i vanredne Izveštaje o imovini, kao i izveštaje posle prestanka vršenja javne funkcije. Funkcioneri će prijavljivati sledeće podatke: svojinu na nepokretnim stvarima u zemlji i inostranstvu; svojinu na pokretnim stvarima koje podležu registraciji kod državnih organa; svojinu na pokretnim stvarima veće vrednosti (dragocenosti, zbirke, umetnički predmeti i sl), depozite u bankama i drugim finansijskim organizacijama, u zemlji i inostranstvu; akcije i udele u pravnom licu i drugim hartijama od vrednosti; prava po osnovu autorskih, patentnih i sličnih prava intelektualne svojine; dugove i potraživanja, izvore i visinu prihoda od vršenja javne funkcije, odnosno javnih funkcija; pravu korišćenja stana za službene potrebe i izvore i visinu drugih prihoda.

    Agencija će voditi Registar imovine funkcionera, a podaci koji se odnose na platu i druge prihode iz budžeta, prava na nepokretnostima i prevoznim stvarima, štedne uloge i korišćenju stanova za službene potrebe biće javni. Podnete Izveštaje o imovini funkcionera proveravaće Agencija.

    Predlog zakona propisuje i mere koje se mogu izreći funkcioneru za povredu ovog zakona, a to su mera upozorenja, mera javnog objavljivanja preporuke za razrešenje i mera  javnog objavljivanja odluke o povredi ovog zakona. Mere će se objavljivati u „Službenom glasniku Republike Srbije” i drugom sredstvu javnog informisanja.
Agencija će imati i obavezu da kada utvrdi da je funkcioner prekršio odredbe ovog zakona o tome obavesti nadležni organ radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog i krivičnog postupka.

    Kada  su u pitanju kaznene odredbe, za povredu ovog zakona  propisano je krivično delo neprijavljivanje imovine ili davanje lažnih podataka o imovini. Izvršilac ovog krivičnog dela može biti funkcioner koji ne prijavi imovinu Agenciji ili daje lažne podatke o imovini, sa namerom da prikrije podatke o svojoj imovini koju je dužan da prijavi. Imajući u vidu težinu ovog krivičnog dela za njegovo izvršenje zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina, kao i pravne posledice za funcionera koji je osuđen za navedeno krivično delo. Te posledice se sastoje u prestanku vršenja javne funkcije, odnosno prestanku radnog odnosa, kao i zabrani sticanja javne funkcije u roku od deset godina od dana pravosnažnosti presude. Pored toga, za povredu ovog zakona propisani su i prekršaji.

    Danom početka primene ovog zakona, odnosno od 1. oktobra 2009. godine prestaje da važi Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, kada će Agencija preuzeti od Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa zaposlene, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu koji su potrebni za vršenje nadležnosti u oblasti rada Agencije. Time se uspostavlja kontinuitet između Agencije i Republičkog odbora, koji je nadležan po važećem Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, tako da će Agencija u svom radu moći da koristi i dosadašnju dobru praksu koju je uspostavio Republički odbor i istovremeno dobiti zaposlene sa ogromnim iskustvom u oblasti rešavanja o sukobu interesa. Predlogom zakona ne utiče se na rad Saveta za borbu protiv korupcije, budući da to telo nastavlja rad kao savetodavno telo Vlade, u skladu sa njenom odlukom.

    Na kraju bih napomenula i da su predložene izmene i dopune Zakona o finansiranju političkih stranaka, samo u delu kojima se nadležnosti Republičke izborne komisije, Odbora za finansije Narodne skupštine i ministra finansija, predviđene ovim zakonom prenose na Agenciju za borbu protiv korupcije, a što je u skladu sa Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije. Predlog zakona se ne bavi drugim pitanjima koje uređuje Zakon o finansiranju političkih stranaka.

    Sada bih dala kraće obrzloženje u vezi sa Predlogom zakona o oduzimanju imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela. Postojeći normativni ambijent u Republici Srbiji, kako Krivični zakonik, tako i Zakonik o krivičnom postupku, omogućava i nalaže oduzimanje imovinske koristi stečene izvršenjem krivičnog dela, ali ne u punoj meri i samo pod u praksi veoma teško ostvarivim zakonskim uslovom da se apsolutno dokaže neposredna veza između konkretnog krivičnog dela koje je predmet osuđujuće presude i konkretne imovinske koristi stečene tim krivičnim delom. To u praksi često nije nimalo jednostavno, a u mnogim situacijama je i veoma komplikovano. Kako krivični sud po logici stvari, ni inače nije preterano sklon rešavanju pitanja koja su u suštini vankrivičnog karaktera, česta je pojava da i učinioci teških krivičnih dela, a naročito krivičnih dela za koja je sasvim izvesno da su izrazito „profitnog” karaktera, u manjoj ili većoj meri zadržavaju imovinsku korist koja je proizašla iz njihove kriminalne aktivnosti. To već na prvi pogled nije pravično i zato se i Republika Srbija opredelila da, poput niza drugih savremenih i demokratskih država koje se odlikuju vladavinom prava, usvoji adekvatno zakonodavstvo, čije će norme omogućiti efikasnije i celovitije oduzimanje imovinske koristi stečene kriminalom.

    Budući da upravljanje privremeno oduzetom imovinskom koristi pribavljenom izvršenjem krivičnih dela, nije primaran zadatak sudova, Predlog zakona predviđa da se obrazuje posebni  specijalizovani državni organ koji će upravljati oduzetom imovinom. Ovakvi specijalizovani organi postoje u mnogim zemljama Evropske unije (Belgija, Holandija, Velika Britanija, Irska)  i u  dosadašnjem radu su pokazali vrlo dobre rezultate, čime su opravdani razlozi za njihovo ustanovljavanje. Usvajanjem predloženog Zakona postiglo bi se zadovoljenje pravila da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, a takođe bi se pribavila i značajna sredstva za budžet Republike Srbije, budući da bi oduzetom imovinom u cilju očuvanja njene vrednosti upravljao specijalizovani državni organ – Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, kao organ u sastavu Ministarstva pravde.

    Predlog zakona takođe predviđa da se u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova obrazuje posebna Jedinica, koja bi se bavila finansijskom istragom, odnosno koja bi, u saradnji sa nadležnim tužiocem, radila na otkrivanju i privremenom oduzimanju imovine pribavljene krivičnim delom.

    Razlog za donošenje predloženog zakona je i što Evropsko partnerstvo za Srbiju koje je usvojila Evropska unija, u cilju pridruživanja naše zemlje Evropskoj uniji, kao kratkoročni prioritet predviđa unapređenje zakonodavstva i jačanje kapaciteta za oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delima.

    Napomenula bih da su članom 2. Predloga zakona određena krivična dela za koje se odredbe ovog zakona mogu primeniti, a to su pre svega krivična dela sa elementom organizovanog kriminala, pojedina krivična dela protiv privrede, protiv čovečnosti, kao i protiv službene dužnosti (krivična dela korupcije).

    U članu 3. Predloga zakona su precizirani osnovni pojmovi. Pojam imovine je određen u skladu sa međunarodnim standardima koji su sadržani u međunarodnim konvencijama koje je naša zemlja ratifikovala. Nakon toga je dat jedan od ključnih pojmova ovog Zakona, a to je pojam imovine proistekle iz krivičnog dela, pod kojom se podrazumeva imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima. Reč je o celokupnoj imovini navedenih lica za koju je kakakteristično da je u očiglednoj nesrazmeri sa njihovim zakonitim prihodima. Oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela može se primeniti i na imovinu ostavioca, odnosno lica protiv koga usled smrti postupak nije pokrenut ili je obustavljen, a utvrđeno je u krivičnom postupku koji se vodi protiv drugih lica da je zajedno sa njima učinio krivično delo koje predstavlja osnov za oduzimanje imovine. Na taj način ostvaren je načelni zahtev da niko ne može da ima korist od izvršenog krivičnog dela, što znači ni lica koja su takvu imovinu nasledila.

    Predlog zakona propisuje postupak za privremeno i trajno oduzimanje imovine. Treba naglasiti da je javnom tužiocu olakšano dokazivanje porekla imovine. Specifičnost glavnog ročišta, na kome se odlučuje o trajnom oduzimanju imovine je u tome da javni tužilac iznosi dokaze o imovini i zakonitim prihodima vlasnika, kao i očiglednoj nesrazmeri koja postoji između njih. Nakon toga vlasnik dobija priliku da ospori navode javnog tužioca, što je u skladu i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Da bi se imovina trajno oduzela, kako od okrivljenog tako i od lica na koje je imovina preneta, neophodno je da okrivljeni bude pravnosnažno osuđen za jedno od krivičnih dela za koje se može voditi postupak za oduzimanje imovine predviđen Predlogom zakona. U slučaju presude kojom je optužba odbijena ili je okrivljeni oslobođen od optužbe sud može dostaviti podatke o imovini koji su prikupljeni u postupku oduzimanja imovine Poreskoj upravi, radi utvrđivanja eventualnih poreskih prekršaja ili poreske utaje. Kao što sam već istakla, nije dovoljno samo oduzeti imovinu, već je potrebno tom imovinom i upravljati dok se ne okonča celokupan postupak za trajno oduzimanje imovine. Stoga Predlog zakona predviđa da Direkcija u sastavu Ministarstva pravde, upravlja privremeno oduzetom imovinom dok se postupak ne okonča. U cilju očuvanja vrednosti imovine Direkcija ima ovlašćenja da privremeno oduzete pokretne stvari i lako kvarljivu robu proda, a da novac dobijen takvom prodajom pohrani na poseban račun, koji bi služio za eventualno namirenje lica od kojih su stvari oduzete, u slučaju da ne dože do trajnog oduzimanja imovine. Trajno oduzeta imovina postaje svojina Republike Srbije, a prihodi od njene prodaje uplaćuju se u Budžet Republike Srbije i u određenom procentu se namenski koriste za unapređenje rada sudova, javnih tužilaštava, Jedinice za finansijsku istragu i Direkcije. Na ovaj način će se sredstva dobijena oduzimanjem imovine od učinilaca teških krivičnih dela iskoristiti za suzbijanje organizovanih kriminala i drugih teških krivičnih dela. Ovakva rešenja poznata su i u uporedno-pravnom zakonodavstvu.

    U vezi sa Predlogom zakona o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, na kraju bih istakla da ovaj Predlog zakona predstavlja veoma važan instrument u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije i predstavlja okrvir da se učiniocima tih krivičnih dela oduzme imovina za koju ne dokažu da se zakonito pribavila.
I na kraju, dala bih par napomena vezanih za Predlog zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela. Pojedini propisi bivše FNRJ, koji su doneti posle Drugog svetskog rata, kao što su Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, Zakon o vrstama kazni i Krivični zakonik sadržali su odredbe o odgovornosti pravnih lica za krivična dela. Član 16. Krivičnog zakonika propisivao je da su pravne osobe krivično odgovorne samo za ona krivična dela za koja je u zakonu izričito određena njihova odgovornost. Donošenjem Krivičnog zakonika FNRJ 1951. godine prestale su da važe odredbe o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.

    Zakonodavstvo Republike Srbije do sada je regulisalo odgovornost pravnog lica, kao subjekta prekršajne odgovornosti ili kao subjekta odgovornog za privredne prestupe. Danas je neosporno da i pravna lica mogu biti odgovorna za krivična dela. Odgovornost pravnog lica za krivična dela je novi institut u savremenom pravnom sistemu i njegovo postojanje neophodno je u borbi protiv privrednog i organizovanog kriminala. Npr. u izvršenju krivičnog dela trgovine ljudima često su uključena pravna lica koja se bave različitim delatnostima (prevozom, pružanjem usluga posredovanja pri zapošljavanju...). S toga je potrebno da se stvori zakonska mogućnost procesuiranja pravnih lica za krivična dela.

    Tekst zakona je usaglašen sa pravnim standardima sadržanim u sledećim međunarodnim dokumentima: Krivičnopravna konvencija o korupciji Saveta Evrope, Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije, Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Konvencija Organizacije za ekonomski razvoj i saradnju o borbi protiv podmićivanja stranih državnih službenika u međunarodnim poslovnim transakcijama, Preporuka br. R(88) 18 Komiteta ministara zemanja članica Saveta Evrope u vezi sa odgovornošću preduzeća, odnosno pravnih lica za krivična dela učinjena prilikom obavljanja njihovih delatnosti. Napominjem da donošenje ovog zakona predstavlja ispunjenje preporuke Grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope (GREKO).
Član 2. Predloga zakona propisuje da pravna lica, pod određenim uslovima, odgovaraju za krivična dela iz posebnog dela Krivičnog zakonika i drugih zakona. Ovom zakonskom odredbom omogućava se sveobuhvatni pristup u pogledu krivičnih dela za koja mogu da odgovaraju pravna lica, a samim tim izbegnuto je taksativno nabrajanje krivičnih dela.

    Predlogom zakona određeni su osnov i granice odgovornosti pravnog lica. Pravno lice odgovara za krivično delo koje je u okviru svojih poslova odnosno ovlašćenja učinilo rukovodeće lice u nameri da za pravno lice ostvari korist. Dakle, odgovornost pravnog lica zasniva se na krivici odgovornog lica.

    Propisano je da se kao glavne kazne pravnom licu mogu izreći novčane kazne i prestanak pravnog lica. Uslov za izricanje kazne prestanka pravnog lica je da je delatnost pravnog lica u celini ili u u znatnoj meri bila u funkciji vršenja krivičnih dela.

    Prema Predlogu zakona pravnom licu se mogu izreći i mere bezbednosti, a to su: zabrana obavljanja određenih delatnosti, oduzimanje predmeta i javno objavnjivanje presude. Zabrana obavljanja određenih registrovanih delatnosti i poslova može se izreći samo uz kaznu, a mera bezbednosti oduzimanje predmeta i javno objavljivanje presude mogu se izreći ako je odgovornom pravnog licu izrečena uslovna osuda.

    Predlog zakona predviđa kao opšti princip da se za isto krivično delo protiv pravnog i odgovornog lica pokreće i vodi jedinstven postupak i donosi jedna presuda. Takođe, propisana su i odstupanja od ovog pravila. Mesna nadležnost suda je određena prema mestu izvršenja, odnosno pokušaja krivičnog dela, a u slučaju da se postupak pokreće samo protiv pravnog lica mesno je nadležan sud na čijem području je sedište, odnosno predstavništvo pravnog lica.

    Predlog zakona takođe predviđa da u određenim situacijama sud može odrediti privremene mere na zahtev javnog tužioca. Privremene mere su mere obezbeđenja u smislu Zakona o izvršnom postupku, mera zabrane obavljanja delatnosti i zabrane statusnih promena.

    Donošenjem ovog zakona zaokružuje se krivičnopravna materija u zakonoavstvu Republike Srbije. Pored toga, dosadašnja praksa u zemljama koje imaju ovakve zakone pokazuju da je ovakav zakon neophodan u borbi protiv organizovanog kriminala, kao i da je značajan za suzbijanje krivičnih dela protiv životne sredine i drugih krivičnih dela.

    Na kraju bih htela da vam se zahvalim na pažnji i da izrazim nadu da će, nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženi zakoni biti usvojeni, čime će se stvoriti uslovi, pre svega, za stavljanje Republike Srbije na belu Šengensku listu, a takođe će se stvoriti normativni ambijent za zaštitu podataka o ličnosti i efikasnije suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije. Hvala.