Уводно излагање Министарке правде у Народној скупштини - 7.10.2008. године

    Поштовани председниче, даме и господо народни посланици, на почекту ове обједињене расправе о шест закона које је предложила Влада Републике Србије, а које је припремило Министарство правде, истакла бих њихов значај у процесу приступања наше земље Европској унији, хармонизацији прописа са прописима Европске уније, а нарочито њихов значај за укидање виза грађанима Србије за државе Европске уније. У изради свих ових Предлога закона учествовали су истакнути стручњаци из области које ови закони уређују, а такође су прибављене и експертизе експерата Савета Европе и Европске комисије.

    На почетку бих представила Предлог закона о заштити података о личности и у вези са тим и Предлог закона о потврђивању Додатног протокола уз Конвенцију о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података у вези са надзорним органима и прекограничним протоком података.

    Новим Уставом Републике Србије, у члану 42, зајемчено је право на заштиту података о личности. Тренутно се у Републици Србији у овој области примењује Закон о заштити података о личности из 1998. године, који је донет у време постојања Савезне Републике Југославије, а примењује се као пропис Републике Србије. Овај закон је донет на основу одредаба Конвенције Савета Европе број 108 о заштити лица у односу на аутоматску обраду података о личности из 1981. године, која је потврђена Законом о потврђивању Конвенције о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података из 1992. године. Међутим, овај закон није реализовао низ захтева Директиве 95/46 Европског парламента и Савета о заштити појединаца у вези са обрадом података о личности и слободном протоку тих података, која афирмише европске стандарде у овој области, а пре свега највећу могућу транспрарентност обраде података и што ефикаснији надзор над обрадом. Поред тога, Република Србија је потписала и Додатни протокол уз Конвенцију о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података, у вези са надзорним органима и прекограничним протоком података Савета Европе, који се надам да ће бити потврђен од стране Народне скупштине. Такође, због преношења надлежности са тадашњих савезних органа на државне органе Републике Србије, одговарајућим прописима није одређен државни орган који би преузео надлежност за остваривање права по том закону, што фактички значи да се заштита на основу тог закона није ни могла остваривати у пракси.

    Из наведених разлога, неопходно је да се донесе нови закон о заштити података о личности којим ће се уредити ово право у складу са одредбама Устава Републике Србије, са једне стране и међународним стандардима, са друге стране. Овим законом је детаљно уређена заштита података о личности, обрада и коришћење ових података, права грађана на увид у своје личне податке, као и орган надлежан за вршење надзора над спровођењем овог закона и заштиту права грађана, у складу са законом.

    Међу најзначајнијим решењима које садржи предлог закона истакла бих да су њиме прецизно уређени услови за обраду личних података, права лица у вези са обрадом личних података, поступак за заштиту права лица и изношење података из Републике Србије. Предлог закона прописује да грађани имају одређена права у вези са обрадом података о личности, а то су: право на обавештење о обради, право на увид у податке, право на копију и права поводом извршеног увида (исправка података, ажурирање података, брисање података и т.д.). Према Предлогу закона централни орган који се бави заштитом подаката о личности је Повереник за информације од  јавног значаја, чија је надлежност Предлогом закона проширена и на послове надзора над применом овог закона, а такође ће бити надлежан и да поступа и у случајевима када су грађанима одређена права гарантована законом, у вези заштите података о личности, при чему ће имати овлашћења да интервенише код обрађивача података у циљу заштите права грађана. Нарочито бих истакла да су решења која Повереник доноси у поступку по жалбама грађана, када сматрају да су им повређена одређена права која се гарантована Предлогом закона, коначна и обавезујућа за све, а да у случају потребе њихово извршење обезбеђује Влада Републике Србије. Решење из Предлога закона да исти орган који је задужен да штити права за слободан приступ информацијама од јавног значаја и права на заштиту података о личности је познато и у упоредном законодавству (нпр. у Аустрији). Такво решење сматрамо да је целисходно из разлога што ће у једном истом органу моћи да се цени шта представља претежнији интерес, да ли право јавности да зна одређене информације или право појединца на заштиту приватности. Успостављање органа надлежног за заштиту података о личности је обавеза која је предвиђена и Додатним протоколом, о коме ће данас бити речи. Поред тога, још једно важно питање које се Предлогом закона регулише је и питање изношења података о личности изван Републике Србије. Чланом 53. Предлога закона прописано је да се подаци из Републике Србије могу износити у државу чланицу Конвенције о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података Савета Европе, а у друге државе које нису чланице Конвенције ако је обезбеђен степен заштите података у складу са Конвенцијом, на основу дозволе Повереника. На тај начин омогућује се сарадња наших државних органа и привредних субјеката са институцијама како земаља Европске уније, тако и других земаља потписница наведене конвенције Савета Европе.

    Додатним протоколом у вези са надзорним органима и прекограничним протоком података допуњује се Конвенција о заштити лица у односу на аутоматску обраду података, тако што се уређују надзорни органи у државама странама уговорницама Конвенције, односно Додатног протокола, као и прекогранични проток личних података до примаоца који није у надлежности стране уговорнице Конвенције.

    Република Србија потписала је Додатни протокол 2. јула 2008. године, па је стога потребно да у складу са својим уставним надлежностима Народна скупштина донесе закон о потврђивању Додатног протокола. Додатни протокол уз наведену Конвенцију до сада је потврдило 20, а потписало још 13 држава чланица Савета Европе. Као што је већ речено Предлог закона о заштити података о личности усклађен је и са овим Додатним протоколом.

    Сада бих дала најзначајније напомене о Предлогу закона о Агенцији за борбу против корупције и у вези са њим о Предлогу закона о изменама и допунама Закона о финансирању политичких странака. Реч је, ткође, о закону чије доношење представља један од услова придруживања Европској унији. Подсетила бих да је Националном стратегијом за борбу против корупције, коју је усвојила Народна скупштина, предвиђено да ће се посебним законом основати самостално и независно тело, које ће вршити надзор над спровођењем Стратегије и Акционог плана, обављати координацију државних органа у борби против корупције, примењивати прописе из области решавања сукоба интереса и вршити контролу примене прописа о финансирању политичких странака и изборних кампања. Такође и Конвенцијом Уједињених нација против корупције, коју је ратификовала наша земља, предвиђено је формирање независног тела за спречавање корупције. На тај начин овај законски предлог представља испуњење наших међународних обавеза, као и примену Националне стратегије. Доношењем наведеног закона испуниће се и неке од препорука Групе држава за борбу против корупције Савета Европе (ГРЕКО). Члан 6. Устава Републике Србије уређује забрану сукоба интереса и прописује да се решавање сукоба интереса уређује Уставом и законом, што представља и правни основ за доношење Предлога закона о Агенцији за борбу против корупције.

    Најзначајније одредбе овог законског предлога су везане за оснивање, надлежност, организацију и начин рада Агенције за борбу против корупције, правила у вези са спречавањем сукоба интереса, пријављивање имовине функционера, као и поступак и одлучивање у случају повреде овог закона.

    Агенција се дефинише као самосталан и независан државни орган, чије ће најважније надлежности бити: решавање о сукобу интереса, вођење регистра функционера и њихове имовине, обављање послова у складу са законом којим је уређено финансирање политичких странака, и међународна сарадња у области борбе против корупције. Предвиђено је да су органи Агенције Oдбор и директор. Одбор Агенције ће имати 9 чланова, које бира Народна скупштина на предлог овлашћених предлагача. Као овлашћени предлагачи предвиђени су Административни одбор Народне скупштине, председник Републике, Влада, Врховни касациони суд, Државна ревизорска институција, Заштитник грађана и Повереник за информације од јавног значаја, Социјално-економски савет, Адвокатска комора Србије и удружења новинара. На тај начин биће заступљене како све три гране власти, као и релевантна струковна удружења. Предвиђено је да за члана Одбора Агенције може бити изабрано лице које испуњава опште услове за рад у државним органима, да има завршен факултет и најмање девет година радног искуства, као и које није осуђено за кривично дело које га чини недостојним за вршење ове функције. Члан Одбора Агенције не може да буде члан политичке странке и подлеже истим обавезама и забранама које се по овом закону односе на функционере.

    Други орган Агенције – Директор ће руководити радом Агенције, доносити одлуке о повреди овог закона и изрицати мере. Предлог закона прописује да су услове за избор директора, који не може бити члан политичке странке и подлеже истим обавезама и забранама које се по овом закону односе на функционере. Предвиђено је да се директор бира на јавном конкурсу који расписује Одбор Агенције.

    Агенција ће имати обавезу да подноси годишњи извештај о раду Народној скупштини.

    Када су у питању одредбе предлога закона које се односе на сукоб интереса предвиђено је да функционер не може вршити другу јавну функцију, изузев по одобрењу органа који га је изабрао и Агенције. Такође, прописано је да ако је функционер изабран на другу функцију супротно овом закону, каснија функција престаје по сили закона. Поред тога, Предлог закона предвиђа које делатности функционер може да обавља поред вршења јавне функције.

    Предлог закона прописује да је функционер дужан да о сваком недозвољеном утицају коме је изложен у вршењу јавне функције одмах обавести Агенцију, која о томе обавештава надлежни орган, ради покретања одговарајућег поступка.  Такође, прописана је забрана за функционера коме је престала јавна функција да, у року од две године по престанку функције, заснује радни однос или пословну сарадњу са правним лицем, предузетником или међународном организацијом која обавља делатноста у вези са функцијом коју је вршио, осим по добијању сагласности Агенције (тзв. пантуфлаж).

    Даље, законом се уређују правила у вези са поклонима које функционер прима за време вршења јавне функције.

    Интересантне су и одредбе везане за пријављивања имовине функционера. Утврђена је обавеза за функционере да у року од 30 дана од дана ступања на функцију поднесе Агенцији Извештај о својој имовини и имовини одређених чланова породице. Члан 45. Предлога закона утврђује обавезе за функционере, који ће морати да подносе и ванредне Извештаје о имовини, као и извештаје после престанка вршења јавне функције. Функционери ће пријављивати следеће податке: својину на непокретним стварима у земљи и иностранству; својину на покретним стварима које подлежу регистрацији код државних органа; својину на покретним стварима веће вредности (драгоцености, збирке, уметнички предмети и сл), депозите у банкама и другим финансијским организацијама, у земљи и иностранству; акције и уделе у правном лицу и другим хартијама од вредности; права по основу ауторских, патентних и сличних права интелектуалне својине; дугове и потраживања, изворе и висину прихода од вршења јавне функције, односно јавних функција; праву коришћења стана за службене потребе и изворе и висину других прихода.

    Агенција ће водити Регистар имовине функционера, а подаци који се односе на плату и друге приходе из буџета, права на непокретностима и превозним стварима, штедне улоге и коришћењу станова за службене потребе биће јавни. Поднете Извештаје о имовини функционера провераваће Агенција.

    Предлог закона прописује и мере које се могу изрећи функционеру за повреду овог закона, а то су мера упозорења, мера јавног објављивања препоруке за разрешење и мера  јавног објављивања одлуке о повреди овог закона. Мере ће се објављивати у „Службеном гласнику Републике Србије” и другом средству јавног информисања.

    Агенција ће имати и обавезу да када утврди да је функционер прекршио одредбе овог закона о томе обавести надлежни орган ради покретања дисциплинског, прекршајног и кривичног поступка.
Када  су у питању казнене одредбе, за повреду овог закона  прописано је кривично дело непријављивање имовине или давање лажних података о имовини. Извршилац овог кривичног дела може бити функционер који не пријави имовину Агенцији или даје лажне податке о имовини, са намером да прикрије податке о својој имовини коју је дужан да пријави. Имајући у виду тежину овог кривичног дела за његово извршење запрећена је казна затвора од шест месеци до пет година, као и правне последице за фунционера који је осуђен за наведено кривично дело. Те последице се састоје у престанку вршења јавне функције, односно престанку радног односа, као и забрани стицања јавне функције у року од десет година од дана правоснажности пресуде. Поред тога, за повреду овог закона прописани су и прекршаји.

    Даном почетка примене овог закона, односно од 1. октобра 2009. године престаје да важи Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција, када ће Агенција преузети од Републичког одбора за решавање сукоба интереса запослене, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области рада Агенције. Тиме се успоставља континуитет између Агенције и Републичког одбора, који је надлежан по важећем Закону о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција, тако да ће Агенција у свом раду моћи да користи и досадашњу добру праксу коју је успоставио Републички одбор и истовремено добити запослене са огромним искуством у области решавања о сукобу интереса. Предлогом закона не утиче се на рад Савета за борбу против корупције, будући да то тело наставља рад као саветодавно тело Владе, у складу са њеном одлуком.
 
    На крају бих напоменула и да су предложене измене и допуне Закона о финансирању политичких странака, само у делу којима се надлежности Републичке изборне комисије, Одбора за финансије Народне скупштине и министра финансија, предвиђене овим законом преносе на Агенцију за борбу против корупције, а што је у складу са Националном стратегијом за борбу против корупције. Предлог закона се не бави другим питањима које уређује Закон о финансирању политичких странака.

    Сада бих дала краће обрзложење у вези са Предлогом закона о одузимању имовинске користи проистекле из кривичног дела. Постојећи нормативни амбијент у Републици Србији, како Кривични законик, тако и Законик о кривичном поступку, омогућава и налаже одузимање имовинске користи стечене извршењем кривичног дела, али не у пуној мери и само под у пракси веома тешко остваривим законским условом да се апсолутно докаже непосредна веза између конкретног кривичног дела које је предмет осуђујуће пресуде и конкретне имовинске користи стечене тим кривичним делом. То у пракси често није нимало једноставно, а у многим ситуацијама је и веома компликовано. Како кривични суд по логици ствари, ни иначе није претерано склон решавању питања која су у суштини ванкривичног карактера, честа је појава да и учиниоци тешких кривичних дела, а нарочито кривичних дела за која је сасвим извесно да су изразито „профитног” карактера, у мањој или већој мери задржавају имовинску корист која је произашла из њихове криминалне активности. То већ на први поглед није правично и зато се и Република Србија определила да, попут низа других савремених и демократских држава које се одликују владавином права, усвоји адекватно законодавство, чије ће норме омогућити ефикасније и целовитије одузимање имовинске користи стечене криминалом.

    Будући да управљање привремено одузетом имовинском користи прибављеном извршењем кривичних дела, није примаран задатак судова, Предлог закона предвиђа да се образује посебни  специјализовани државни орган који ће управљати одузетом имовином. Овакви специјализовани органи постоје у многим земљама Европске уније (Белгија, Холандија, Велика Британија, Ирска)  и у  досадашњем раду су показали врло добре резултате, чиме су оправдани разлози за њихово установљавање. Усвајањем предложеног Закона постигло би се задовољење правила да нико не може задржати имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела, а такође би се прибавила и значајна средства за буџет Републике Србије, будући да би одузетом имовином у циљу очувања њене вредности управљао специјализовани државни орган – Дирекција за управљање одузетом имовином, као орган у саставу Министарства правде.

    Предлог закона такође предвиђа да се у оквиру Министарства унутрашњих послова образује посебна Јединица, која би се бавила финансијском истрагом, односно која би, у сарадњи са надлежним тужиоцем, радила на откривању и привременом одузимању имовине прибављене кривичним делом.

    Разлог за доношење предложеног закона је и што Европско партнерство за Србију које је усвојила Европска унија, у циљу придруживања наше земље Европској унији, као краткорочни приоритет предвиђа унапређење законодавства и јачање капацитета за одузимање имовинске користи прибављене кривичним делима.

    Напоменула бих да су чланом 2. Предлога закона одређена кривична дела за које се одредбе овог закона могу применити, а то су пре свега кривична дела са елементом организованог криминала, поједина кривична дела против привреде, против човечности, као и против службене дужности (кривична дела корупције).

    У члану 3. Предлога закона су прецизирани основни појмови. Појам имовине је одређен у складу са међународним стандардима који су садржани у међународним конвенцијама које је наша земља ратификовала. Након тога је дат један од кључних појмова овог Закона, а то је појам имовине проистекле из кривичног дела, под којом се подразумева имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима. Реч је о целокупној имовини наведених лица за коју је какактеристично да је у очигледној несразмери са њиховим законитим приходима. Одузимање имовине проистекле из кривичног дела може се применити и на имовину оставиоца, односно лица против кога услед смрти поступак није покренут или је обустављен, а утврђено је у кривичном поступку који се води против других лица да је заједно са њима учинио кривично дело које представља основ за одузимање имовине. На тај начин остварен је начелни захтев да нико не може да има корист од извршеног кривичног дела, што значи ни лица која су такву имовину наследила.

    Предлог закона прописује поступак за привремено и трајно одузимање имовине. Треба нагласити да је јавном тужиоцу олакшано доказивање порекла имовине. Специфичност главног рочишта, на коме се одлучује о трајном одузимању имовине је у томе да јавни тужилац износи доказе о имовини и законитим приходима власника, као и очигледној несразмери која постоји између њих. Након тога власник добија прилику да оспори наводе јавног тужиоца, што је у складу и са праксом Европског суда за људска права. Да би се имовина трајно одузела, како од окривљеног тако и од лица на које је имовина пренета, неопходно је да окривљени буде правноснажно осуђен за једно од кривичних дела за које се може водити поступак за одузимање имовине предвиђен Предлогом закона. У случају пресуде којом је оптужба одбијена или је окривљени ослобођен од оптужбе суд може доставити податке о имовини који су прикупљени у поступку одузимања имовине Пореској управи, ради утврђивања евентуалних пореских прекршаја или пореске утаје. Као што сам већ истакла, није довољно само одузети имовину, већ је потребно том имовином и управљати док се не оконча целокупан поступак за трајно одузимање имовине. Стога Предлог закона предвиђа да Дирекција у саставу Министарства правде, управља привремено одузетом имовином док се поступак не оконча. У циљу очувања вредности имовине Дирекција има овлашћења да привремено одузете покретне ствари и лако кварљиву робу прода, а да новац добијен таквом продајом похрани на посебан рачун, који би служио за евентуално намирење лица од којих су ствари одузете, у случају да не доже до трајног одузимања имовине. Трајно одузета имовина постаје својина Републике Србије, а приходи од њене продаје уплаћују се у Буџет Републике Србије и у одређеном проценту се наменски користе за унапређење рада судова, јавних тужилаштава, Јединице за финансијску истрагу и Дирекције. На овај начин ће се средства добијена одузимањем имовине од учинилаца тешких кривичних дела искористити за сузбијање организованих криминала и других тешких кривичних дела. Оваква решења позната су и у упоредно-правном законодавству.

    У вези са Предлогом закона о одузимању имовинске користи прибављене кривичним делом, на крају бих истакла да овај Предлог закона представља веома важан инструмент у борби против организованог криминала и корупције и представља окрвир да се учиниоцима тих кривичних дела одузме имовина за коју не докажу да се законито прибавила.

    И на крају, дала бих пар напомена везаних за Предлог закона о одговорности правних лица за кривична дела. Поједини прописи бивше ФНРЈ, који су донети после Другог светског рата, као што су Закон о кривичним делима против народа и државе, Закон о врстама казни и Кривични законик садржали су одредбе о одговорности правних лица за кривична дела. Члан 16. Кривичног законика прописивао је да су правне особе кривично одговорне само за она кривична дела за која је у закону изричито одређена њихова одговорност. Доношењем Кривичног законика ФНРЈ 1951. године престале су да важе одредбе о одговорности правних лица за кривична дела.

    Законодавство Републике Србије до сада је регулисало одговорност правног лица, као субјекта прекршајне одговорности или као субјекта одговорног за привредне преступе. Данас је неоспорно да и правна лица могу бити одговорна за кривична дела. Одговорност правног лица за кривична дела је нови институт у савременом правном систему и његово постојање неопходно је у борби против привредног и организованог криминала. Нпр. у извршењу кривичног дела трговине људима често су укључена правна лица која се баве различитим делатностима (превозом, пружањем услуга посредовања при запошљавању...). С тога је потребно да се створи законска могућност процесуирања правних лица за кривична дела.

    Текст закона је усаглашен са правним стандардима садржаним у следећим међународним документима: Кривичноправна конвенција о корупцији Савета Европе, Конвенција Уједињених нација против корупције, Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, Конвенција Организације за економски развој и сарадњу о борби против подмићивања страних државних службеника у међународним пословним трансакцијама, Препорука бр. Р(88) 18 Комитета министара земања чланица Савета Европе у вези са одговорношћу предузећа, односно правних лица за кривична дела учињена приликом обављања њихових делатности. Напомињем да доношење овог закона представља испуњење препоруке Групе држава за борбу против корупције Савета Европе (ГРЕКО).

    Члан 2. Предлога закона прописује да правна лица, под одређеним условима, одговарају за кривична дела из посебног дела Кривичног законика и других закона. Овом законском одредбом омогућава се свеобухватни приступ у погледу кривичних дела за која могу да одговарају правна лица, а самим тим избегнуто је таксативно набрајање кривичних дела.

    Предлогом закона одређени су основ и границе одговорности правног лица. Правно лице одговара за кривично дело које је у оквиру својих послова односно овлашћења учинило руководеће лице у намери да за правно лице оствари корист. Дакле, одговорност правног лица заснива се на кривици одговорног лица.
Прописано је да се као главне казне правном лицу могу изрећи новчане казне и престанак правног лица. Услов за изрицање казне престанка правног лица је да је делатност правног лица у целини или у у знатној мери била у функцији вршења кривичних дела.

    Према Предлогу закона правном лицу се могу изрећи и мере безбедности, а то су: забрана обављања одређених делатности, одузимање предмета и јавно објавњивање пресуде. Забрана обављања одређених регистрованих делатности и послова може се изрећи само уз казну, а мера безбедности одузимање предмета и јавно објављивање пресуде могу се изрећи ако је одговорном правног лицу изречена условна осуда.

    Предлог закона предвиђа као општи принцип да се за исто кривично дело против правног и одговорног лица покреће и води јединствен поступак и доноси једна пресуда. Такође, прописана су и одступања од овог правила. Месна надлежност суда је одређена према месту извршења, односно покушаја кривичног дела, а у случају да се поступак покреће само против правног лица месно је надлежан суд на чијем подручју је седиште, односно представништво правног лица.

    Предлог закона такође предвиђа да у одређеним ситуацијама суд може одредити привремене мере на захтев јавног тужиоца. Привремене мере су мере обезбеђења у смислу Закона о извршном поступку, мера забране обављања делатности и забране статусних промена.

    Доношењем овог закона заокружује се кривичноправна материја у законоавству Републике Србије. Поред тога, досадашња пракса у земљама које имају овакве законе показују да је овакав закон неопходан у борби против организованог криминала, као и да је значајан за сузбијање кривичних дела против животне средине и других кривичних дела.

    На крају бих хтела да вам се захвалим на пажњи и да изразим наду да ће, након расправе у начелу и у појединостима, предложени закони бити усвојени, чиме ће се створити услови, пре свега, за стављање Републике Србије на белу Шенгенску листу, а такође ће се створити нормативни амбијент за заштиту података о личности и ефикасније сузбијање организованог криминала и корупције. Хвала.